Jedno izvesno vreme pomno sam pratila spasavanje zivotinja na kanalu Animal Planet. Najjaci utisak ostavila je ogromna odgajivacnica pit bulova, koje su, sve do jednog podvrgnuli humanoj eutanaziji. Koliko se secam, brojka je bila trocifrena.

Gledam u oci koje su bile bistre poput planinske recice. Za mene najlepse na svetu. Primese zlatne oko irisa i zagasito zelene. Gledam u mulj nekada ostrog uma dok se milion pitanja radjaju u mojoj glavi. Estetska hirurgija otisla skoro vek unapred a mozak istrazen jedan procenat. Nemocna sam. Besna sam. Trulez od zemlje prelazi u humus-avu naciju. Prica nerazgovetno ali ja znam sta zeli da izrazi tim preostalim nepomucenim delom. Otkazuje polako jedan po jedan centar. Koliko otkucaja srca nam je predodredjeno?

"Znate, nemamo injekcije vec neko vreme, morace da proguta pilulu."

Cemu onda hitna pomoc? Promenite joj naziv. Promenite. Nesto.

Humana eutanazija. You have to be The Human in the first place.

zvuk telefona i tusa iz kupatila

kiselo prepodnevno raspolozenje

osrednje lose

zapocet dan

oglodane kosti u neopranom tanjiru

podne je proslost

sa sledeceg sprata dopire pesma

pijanog suseda

i lavez ilegalnog psa

izrendisana kao ljigavi rezanci

jucerasnje supe

dremam na pocepanom krevetu

slusam krvave vesti

pitam se

gde bacih smesne

naivne delove

ove kuce

 danas lici

na zid od okrnjenih cigala

nag i ruzan

a fasade…

nem

a

“Kad se gledamo?” Kotrlja r I prevrce telefon, jbm li ga kako ga cuje onaj s druge strane.

“Sutra?”

“Sta cirkamo?”

“Vino.”

“Crno?”

“Crno.”

“Gde? Ideja?”

“Up hill, a?”

“Ok.”

“Devetka, a?”

“Aha.”  

Lud lik. Prvi je u komsiluku gajio iznervirane crne macore, frustriranu iguanu I nesto rezigniranih biljcica za licnu upotrebu. Prvi koristio neuobicajene boje za krecenje. Zajeb'o se kod mixanja tonera u poludisperziji, te od zagasito ljubicaste doslo se do teget crne.

“Ma..zabole me…riba odma’ legne kad vidi boju.”

“Mislis, kad ne vidi boju?”

“Pa da, taj rad, hehe.”

Ko da je svaki strip junak imao svog realnog dvojnika. On Talicni Tom. Vecito sa cigaretom zakacenom na kraj usana, mrsav i pogrbljen. Imao je svoju bracu Dalton, Kalamiti Dzejn I Dzoli Dzampera koji je uvek bio parkiran tacno tamo gde treba, samo dupe da spusti I pucne mamuzama, tj kljucem.

Njih dvojica, tandem snova. Stanlio I Olio new generation, net generation. Cuvena Krstarica kviz plakala je na sve kablove kada oni krenu sa odgovorima…

“Ko je patentirao telefon?”….. “Nokia!!!”

“Kako je ime cuvenom borcu za prava crnaca?”….”Murat Luster Kong!!!!”

Kasni. Devetka je I petnaest minuta.

“Jbt, sta izlazis dok ti ne javim? Ja mog’o da se zamajem u pos’o I ti da cekas? Ej, sto bi voleo da vidim zeca!”

“Ako si pon’o buksnu videces vise komada, hehe…”

“Ne seri. Oni sad izlaze. Gledamo nekog, garant.” Prica, vozi, pali cigaru I nudi bombone.

Tu I tamo magla, ovde onde rupetine na drumu, jednom I prigradski bus sa vristece narandzastim slovima…Babusnica. Voznja pola sata, ali nigde brda…

“Ej, mi se zajebali, gde je ovde uzbrdica?”

Vracaj nazad donekle, pola table ima, pola nema, pise samo …ica.

Konacno hill. Uredjen parking ko u centru velegrada, s leve strane travnjak..i ogroman divlji zec mirno posmatra osvetljenu okolinu.

“Sam ti rek’o zec!!!!”

"Koji si ti bratanac...smo rekli nix bux do hilla?"

"Nisam, bre, GLEDAJ!!!"

Olio je imao mali gabaritni problem pri okretanju...

"GLE...stvarno ZEC..."

Hulahop. Zgoljavo deriste koje je volelo da vrti crveni obruc. Drustvo iz ulice navija za buduceg, nezvanicnog prvaka u mrdanju kukovima. Mnogo godina kasnije taj isti krug dobija dve rupe od gelera iz kasetne bombe. Ko bi rekao…

Mixujem plejlistu, biram pesme koje vezuju za odredjene ljude. Toliko daleko ide da mogu pored svake I ime da dopisem. Vrtim skroler I znam, o kako znam.... koja gde uplovljava poput broda u sigurnu luku, vezana ankerom u mornarski cvor.

Kisa, dosadna, sitna I uporna. Nebeski proliv.  Kupujem kifle, jogurt, placam dopunu kredita I gutam knedlu koja nekako tesko ide ka osnovnoj gravitacionoj sili.

Pisem poruke do nedoba. Do vremena kad I vampiri idu u kovceg. Nabijam kucinu u pilecu rupu.

Znam.

Shvatice.

Moje mere izrazene su jedino trocifrenim brojevima.

Minimum.

Nije mi jasna glorifikacija proleca kada je raj za sve hronicne bolesti, ekstremne razlike u temperaturi, pojavu krpelja I ostalih gmizucih objekata, letece alergene koji njuse nove zrtve, punu hitnu pomoc I gancije kojima je taj izlazak uporediv sa zescim provodom.
Zuti macak koji se pojavljuje u mom ulazu samo kada su vremenski uslovi nepovoljni, dobio je veceras porciju mleka bez laktoze (jbg, to se zateklo u frizideru) u cistoj, staklenoj pepeljari I malo slanine, sveze. Ostatke slanine od juce cuvam kada krenem u duboki Amazon, da nahranim pirane, jedino one mogu da sazvacu taj cudnovati, gumeni  proizvod. Mada, nisam apsolutno sigurna u to.
Ne izlazite na sunce, cekajte adaptaciju organizma na tropske vrucine, ne izlazite iz kuce, kisno je, hladno je, govnjivo je. Dobrovoljni kucni pritvor. Pazite na svoje zdravlje.
Na lokalnoj tv jos uvek ide reklama za oktobarski sajam automobila. Provericu kalendar, za svaki slucaj.
Island je mirnim putem prevrnuo sve moguce sisteme na ostrvu. Napunio bajbok odgovornim personama. Iz ovih stopa idem da trazim online dating sa pretenzijom ka nekom ljudu otale.

Zenske stvarcice u girlly bojama. Skidam sve sa sebe jos od vrata, zurno, kao da me ceka pohotni pastuv u krevetu. U kupatilu modro plavi zidovi ogrcu oko mene mir. Nezno roze brijac  zapocinje ples po penastoj kozi. Smiruje me bela glatkoca. Smiruje me crna Ella F... Hrlim u matericnu sigurnost tus kabine,  pustam vodu na sebe. Toplu, sve topliju, siri mi pore, ubrzava crvene zivotne reke,  otice, nestaje I ne nosi sa sobom polaroide iz glave. Zmurim…dugo.

Looking into my father’s eyes….

Zamucena zelena bistrina.
Nasledjena…

I klackalica duga od severa do juga zatrese dve lose,
milose.

U folderu fotografija velika zbrka. Pokusavam danima da ih imenujem I spakujem gde im je mesto. Izgubim zivce negde na pola i udri po Bubble Island. Vratim se kad spiskam svih pet zivota i nastavim sa prisecanjem.

Svaka nosi neku pricu, svaka ima muzicku podlogu, osetim ukus pica koje se cirkalo, u nosu mi prostruji miris pecenog karfiola, brancina i tamjanike... I zabelezeni  trag energije u trenutku. Svojevrsni dnevnik, slikovnica ljudi… zaboravljeni, obrisani, zadrzani u obliku vica, ili mrlja listova tragedije, dok neko ispisuje stranice biografije i mami osmeh na svako bljeskanje fotosa preko ekrana.

Jednog dana pitace se koja dokona budala mlatila po foto aparatu.

Ja, bata Surdo.

 Lepeze svetlosti iznad improvizovanog poluzida

senche izbledele stranice ormara...

Beli se nadlaktica leve ruke kojom beshumno klizi jezik..

listom oko struka...

nezhno povlachi liniju rebara i bedra

...frotirski prekrivach boje trule vishnje

zguzhvan nehajno na uglu kreveta pada na pod..

Probudjena chula kruzhe ciklusno prostorom..

kaleidno bojen i mozaichno podojen...

Polozhila dlan rashirenih prstiju na njegove grudi...

"Najsladji san dopuzi slushajuci srce..."

Usne u kosi

i shapat...

"Shhh...spavaj..."

 Na malom raskoraku od levog rucnog zgloba cuci jedno pijano slovo M. Seca na maligansku panoramu  keltskog pisma. Vozim se gradskim prevozom, negde pri kraju voznje do mene seda kondukter, prica sa nekom zenicom od preko puta. Pokusava neprimetno da izvrne vrat I dokuci sta pise na ruci… Ej, men…jedina dobra stvar u vezi s tim je sto niko ne raspoznaje famozno M.

Bigger mistake je mnogo udaljenije od ruke. I sakriveno. Tu bi tek slomio neki prsljen.

Jos da odgovaram za coveka. 

 Uobicajeni pritisak..nizak.

Dva dana kako je napipao plafon.

Uzroci...matorci.

Ne znas sta je gore, kada si nezreo pa znaju sta pricaju, ali ti ne umes da minimalizujes ego, ili kada si zreo, a oni ne znaju sta pricaju, nesvesni da je taj jezik izumro ko latinski.